Čačak – Sigurno jedan od najinteresantnijih umetničkih fotografa u Srbiji, Branko Utvić na prvi pogled odaje sliku sasvim jednostavnog, skromnog, možemo reći i povučenog čoveka. Oduvek je voleo fotografiju kao izraz emocija, dubine misli i zapažanja. Uvek pre bira sliku, nego reči. Ono što ga izdvaja od ostalih je iskrena želja da u svakom detalju, kroz svoj objektiv pronađe lepotu. Za Branka je fotografija izazov i može se reći da je on ovu umetnost postavio na nivo daleko iznad proseka, jer zaista od sirovog materijala pravi magiju i uvek spazi ono što je drugima nevidljivo.
„Iskreno, ja se retko kad izražavam rečima ili nekim tekstom, uvek se izražavam preko fotografije, one oslikavaju moja raspoloženja, u zavisnosti kako se osećam takve fotografije i pravim. Ponekad malo mračnije, nekad malo svetlije, to je moje viđenje stvarnosti. Uvek se trudim da nađem neki lep detalj i kada ga nema, da nađem neku svetlu tačku i kad mi nije do nje, a ponekad me i kolege kritikuju zašto ne objavim neke fotografije koje smatraju dobrim, međutim ja sam sebi najveći sudija, prilično sam oštar i samokritičan“, priča nam Utvić o svojim slikama, na sasvim jednostavan način.
Inspiraciju pronalazi u neobičnim detaljima, neretko u drugim sredinama van svog rodnog grada.
„Ovde mi je sve poznato i retko kad nosim fotoaparat u Čačku, nekako sam potrošio gotovo sve teme, ali volim da odem u prirodu ili neki drugi grad i tako se rađa moja inspiracija. Volim nepoznato, druge i drugačije ljude i kulture. Najveće nadahnuće nalazim u promenama i na putovanjima. U suštini volim sve da fotografišem, ja bukvalno volim svaku vrstu fotografije, i portrete i prirodu i ljude na ulici. Volim da eksperimentišem, ali uvek kada otputujem u drugu državu ili negde na planinu obavezno nosim fotoaparat i beležim sve što smatram da naginje umetničkoj fotografiji, a ne komercijalnoj. Najslobodniji sam kada odem van zemlje, u drugim državama ljudi su na neki način opušteniji. Svuda su ljudi drugačiji, a grad ipak čine ljudi“, kaže Branko..
Muzika je njegova velika strast, muzika ga kaže, pokreće na poseban način pa su otuda i muzičke fotografije deo njegovog bogatog umetničkog opusa.
„U svakom slučaju pokreće me muzika, koju volim da slušam, nikada ne fotografišem koncerte od nekih izvođača koje privatno ne slušam. Evo, nedavno preminuli Masimo Savić bio je nepresušni izvor inspiracije u muzičkoj fotografiji. Slikao sam njegov poslednji koncert u Čačku, seriju tih fotografija, nakon objave, zapazili su i pohvalili članovi njegovog marketinškog tima što meni više znači nego nagrade koje sam dobijao, jer je lepo sarađivati sa takvim profesiobalcima i ostaviti neki svoj trag, kada on na žalost nije više sa nama. Volim da slikam domaće festivale, Exit, Arsenal fest, Priču, Beerfest i mogu vam reći mnogo je teško napraviti dobru muzičku fotografiju. Teško je uhvatiti pravi kadar, trenutak, bez obzira da li je frontmen benda ili gitarista, bubnjar, teško je naći mu prava svetla da bi se zabeležila emocija. Bukvalno, treba napraviti blizu 500 koncertnih fotografija da bi se izabralo dobrih 20, a za druge fotke neuporedivo manje je potrebno. Tako da je za mene koncertna fotografija veliki izazov.“
Iako mu je posao vezan za sasvim drugu delatnost, fotografija je bila hobi koja je vremenom prerasla u veliku ljubav. Prve fotografije napravio je u svojim dvadesetim i tako je krenuo da eksperimentiše i vremenom je uspeo da pravi sve kvalitetnije slike. Vremenom je je naučio da selektuje dobre od loših fotografija i koje su za objavu, štampu ili izložbu.
„Inače, kada sam počeo, naravno nije postojala digitalna fotografija, već samo analogna uz razvijanje filma. I nije moglo da se zna dok se ne razvije film da li je uspela slika ili ne i u tome je bila velika čar. U suštini, žao mi je što analogna fotografija izumire, jer veliki je gušt kada se razvije film posle nekoliko meseci, kada i zaboraviš na njih, eto desilo se da od takvih 36 fotografija sve budu uspešne. A digitalna fotografija može da se izbriše u sekundi, a tada tih 36 porterta svih uspešnih je bilo moje veliko zadovoljstvo.“
Ovaj pedestjednogodišnji umetnik priznaje da su portreti najteži i da mu je imperativ da osobu prvo na neki način upozna, bar da popiju kafu i da joj oseti senzibilitet i energiju, bitno je da stekne obostrano poverenje i da se uspostavi hemija između te osobe i njega kao fotografa. I dok završavamo razgovor, malo uz dramsku pauzu, Branko je izneo jednostavnu rečenicu: „Fotografija mi pomaže da pobedim realnost. Težak je život u Srbiji i u svetu.“
A nama ostaje da uživamo u delima umetničkog fotografa Branka Utvića. U njegovom slikanju života, punom oštrine, emocije i teških i toplih boja. Bez šminke.
Novinar: Svetlana Vučković, Fotograf: Branko Utvić
