Najradosniji hrišćanski praznik, dan Hristovog rođenja, danas proslavljaju Srpska pravoslavna crkva i crkve koje poštuju julijanski kalendar. Ponoćnu liturgiju služio je vladika Stefan, vikarni episkop remezijanski. Jutarnju Božićnu liturgiju u Hramu Svetog Save služio je patrijarh srpski Porfirije.
Patrijarh srpski Porfirije poručio je u Božićnoj poslanici da dok se naši pogledi u ove praznične dane molitveno sreću, u našim srcima tinja osećaj da nam radost nije potpuna.
„Rođenje Hrista Spasa slavimo u svetu ispunjenom strahom i nemirima, atmosferom nerazumevanja, nepoverenja i netrpeljivosti, sve do isključivosti proistekle iz uznapredovale kulture sebičnosti i predstavljanja individualizma; u suštini vrhunskih vrednosti globalnog potrošačkog mentaliteta„, poručio je patrijarh.
Pored toga, u svetu stalnih promena, u kojem se jedino ne odstupa od straha za gubitkom životne sigurnosti, današnjem čoveku kao da suštinski ne pomažu ni dostignuća u medicini, industriji i tehnologiji.
Čini se da ljudsko društvo, navodi patrijarh u poslanici, u osnovi više nije isto, jer naučno-tehnički doprinosi pod uticajem informacionih tehnologija teže da promene način opštenja među ljudima povećavajući njihovu otuđenost i usamljenost. Dovoljno je osetiti nesigurnost kod lečenja osnovnih bolesti, pa da strah dobije krajnji egzistencijalni vid.
„U prazničnoj radosti Božićnog dana, sa naročitom pastirskom brigom i odgovornošću upućujemo očinske pozdrave i molitve za naše sestre i braću u otadžbini i rasejanju, gde god da žive pravoslavni Srbi, a posebno onima na Kosovu i Metohiji, našoj duhovnoj i nacionalnoj kolevci.
Mi im poručujemo da znamo za njihova iskušenja koja još uvek traju, ali da je njihova Majka Crkva sve dosad bila uz njih i da će uvek biti. Danas smo duhovno i molitveno sa svima vama na svakome mestu vašega življenja. Svaki pravoslavni dom postaje mali Vitlejem u kojem nas prožima smisao badnjaka i toplina slame, u kojem zajedno pevamo uzvišenu pesmu: „Rođenje tvoje, Hriste Bože naš, obasja svet svetlošću razuma…„, navodi patrijarh u poslanici.
Božić danas sa izuzetnim poštovanjem i zahvalnošću čestitamo svim lekarima i zdravstvenim radnicima, za koje uznosimo molitve Bogomladencu Hristu! Molimo se i za bolne da što pre ozdrave i da zaraza koja je napala svet prođe!
Molimo se i da mi, pravoslavni hrišćani, više ne strahujemo za svoje živote i da ne ustuknemo pred opasnostima koje sobom nosi bolest izazvana širenjem virusa, nego da imamo čvrsto poverenje u Boga, istinskog Lekara duša i tela naših, kao i da nas osećaj straha, podstaknut preporučivanom „socijalnom distancom“, ne omete u činjenju onoga što je na korist naših bližnjih i zajednice kojoj pripadamo u svakom pogledu: duhovnom, porodičnom, poslovnom… Za nas pravoslavne hrišćane trajno važi pouka: „Video si lice brata svoga, video si Boga svoga„.
Ona je, navodi patrijarh Porfirije, skovana vekovnim ispitivanjem naše bogolike prirode, uvek okrenute opštenju sa Bogom, braćom i sestrama, i sa svekolikom prirodom.
Crkva stoga poziva da se za vreme trajanja pandemije svi pridržavaju razumnih mera i preporuka vlada i drugih nadležnih institucija u državama i oblastima u kojima živi naš narod, ali isto tako ona podseća sve i svakoga na izbegavanje isključivosti i poštovanje ljudske slobode kao najuzvišenijeg i najvrednijeg Božjeg dara danoga čoveku.
Imajući na umu poziv Apostola Pavla: „Stojte, dakle, čvrsto u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti“ (Gal 5, 1), ostanimo slobodni, ali ništa manje odgovorni, čuvajući i druge i sebe, navodi se u poslanici.
„Suočavajući se tako sa globalnom pretnjom od virusa korona, najpre shvatimo da je čovek stvoren da u ovome svetu deluje kao jedini pravi činilac stabilnosti i opstanka.
U zavisnosti od upotrebe svoje slobodne volje može biti i jedini remetilački činilac, jedini pravi virus.
Svojom intervencijom u ljudsku prirodu i nasiljem nad tvorevinom u celini čovek remeti veličanstveni sklad svega što je Bog stvorio. U tom smislu, virus korona, kao i svaki drugi virus, samo je odraz nesagledivo dubljeg problema„, kaže se u Božićnoj poslanici.
Prema tome, poručuje patrijarh, on je, pored ostalog, izraz pedagoške opomene čoveku da se vrati zapovestima Božjim, jer kada se od prirode otima i kada se ne živi u saglasju sa poretkom koji je Bog ustanovio, ona prestaje da biva našim miroljubivim staništem. Ona dugo pamti i trpi nepravdu, ali pre ili kasnije uzvraća udarcima. Prirodu, dakle, moramo poštovati, negovati i čuvati kao najvredniji dar Božji.
„Smisao Božića sastoji se upravo u tome da nam je Bogomladenac Hristos u događaju Svoga čudesnog rođenja jednom za svagda pružio mogućnost isceljenja od našeg delovanja nalik virusu i opet jedinstvenu mogućnost isceljenja našeg odnosa sa Bogom, tvorevinom i ljudima„, ističe se u Božićnoj poslanici patrijarha Porfirija.
Datum Hristovog rođenja uveden u četvrtom veku
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Kao datum Hristovog rođenja, 25. decembar, uveden je u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija. Taj datum se i danas poštuje, s tim što se on u julijanskom kalendaru poklapa sa gregorijanskim 7. januarom, pa pravoslavne crkve koje poštuju julijansko vreme toga dana slave praznik rođenja Isusa Hrista.
Na Božić hrišćanske crkve slave dolazak Spasitelja, koji je došao među ljude da im ukaže na vrednosti vere u ljubav, da ih izmiri sa Bogom koga su se odrekli počinivši prvi greh.
U pećini u Vitlejemu Marija je u slamu povila novorođenog Spasitelja i poklonila mu se kao Bogu.
„U isto vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika sjajna zvezda koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao sve zvezde već u visini ptičjeg leta„, piše u jevanđelju.
Zvezdu su četrdeset dana pratila trojica mudraca, Gašpar, Baltazar i Melkior. Stigavši u Jerusalim, u vitlejemskoj pećini, nad kojom se zaustavila zvezda, poklonili su se detetu „kao caru nad carevima i darivali ga zlatom, a potom tamjanom kao Boga i smirnom kao prvosveštenika i učitelja„.
Car Irod je, u strahu za svoj presto, naredio da se u Vitlejemu pobiju sva muška deca do dve godine, nadajući se da će među njima biti i novorođeni Isus. Prema jevanđelju, ubijeno je 14.000 dece, ali je sveta porodica prebegla u Misir u Egiptu, gde je živela do Irodove smrti.