Jovana je student novinarstva, volonter. Voli da čita knjige i slika. Provodi vreme u prirodi. Jovana je za primer mladima.
U ovom intervjuu pročitaćete šta je Jovana imala da kaže na naša pitanja, gde sebe vidi za pet godina, kao i da li sebe vidi u Čačku nakon studija.
Molimo te da nam se predstaviš i kažeš nam čime se baviš?
Zovem se Jovana Jevremović i studiram novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. U slobodno vreme volontiram, volim da čitam knjige, slikam i provodim vreme u prirodi.
Kako si počela da volontiraš i zašto je to dobro za mlade osobe?
Počela sam da volontiram u svom osmom razredu, dakle 2015. godine, sasvim slučajno. Profesorka srpskog je poslala drugaricu i mene u Kancelariju za mlade, kako bismo pročitale svoje pesme na Svetski dan poezije, i nas je čitava ta stvar vrlo zainteresovala. To nije bilo ni teško, jer je koordinatorka svojim stavom dosta doprinela tome. Ovo se nastavilo i sa narednom koordinatorkom, i eto šest godina dobre energije. Korak po korak, sve smo se više uključivali u volontiranje, odnosno aktivizam, je postalo naša svakodnevna aktivnost. Teško je odrediti zašto je to dobro za mlade, jer podrazumeva tako puno različitih stvari da bi svaki pokušaj da se suzi i konkretno odredi umanjio tu vrednost. Najkraće i najtačnije rečeno, važno je zato što podstiče razvoj ličnosti, u svakom smislu. Od toga da mlada osoba otkriva svoja interesovanja, do toga da uči kako se na mudra način postaviti u raznim životnim situacijama.
Situacijama u kojima se nikada ne bismo pronašli da se nismo bavili omladinskim aktivizmom. Kažu stari Grci “Spoznaj samoga sebe”. Ovo je upravo odličan način da mladi to učine, dok su još uvek u nekoj vrsti zaštićenog okruženja, u roditeljskom domu. Nakon toga, samostalni život izgleda kao igra, jer su prošli kroz toliko toga da taj nagli upad u svet odraslih ne predstavlja nikakav stres, kao što to obično biva. Na sve ovo ne smem zaboraviti da dodam koliko divnih poznanstava se sklopi, koliko neočekivaniih prijatelja sretnete i koliko naučite da upoznajete ljude, ne površno, već onako kako treba, da ih razumete. To dođe samo od sebe, kroz taj proces susretanja sa različitim, a opet sličnim osobama. Svoje najbolje prijatelje sam upoznala na ovaj način i smatram da se to desilo jer, iako na oko drugačiji, svi delimo istu otvorenost uma.
Zašto si izabrala smer novinarstvo i kako vidiš stanje te profesije u našoj zemlji?
Izabrala sam ovaj smer iz nekoliko razloga. Prvenstveno jer mi je veoma teško da se odlučim za jednu sferu interesovanja. Sve me zanima i ne mogu da se ograničim ni na jedan način, pa sam išla linijom manjeg otpora i odlučila da se bavim profesijom koja mi omogućava da se okrenem kojoj god oblasti da želim. Uz to, novinarstvo je takva profesija koja podrazumeva da svaki dan naučimo nešto novo, kao i da svaki dan bude drugačiji, a ne mogu da zamislim bolju stvar od toga. Možda ću jednog dana baš ovo proklinjati, ali za sada mi je najzanimljivije. Takođe, mediji su jedno od najmoćnijih društvenih sredstava, bilo da se to koristi u dobre ili u loše svrhe. Nekako se činilo prirodnim nakon godina bavljenja omladinskim aktivizmom da nastavim u tom smeru, kroz profesiju koja dozvoljava da na neki način skrenem pažnju društva na probleme, nekad i manje vidljive, sa kojima se suočava.
Što se tiče stanja ove profesije u našoj zemlji, blago je reći da je katastrofalno. Objektivno novinarstvo jeste ideal, ali to ne znači da mu ne treba težiti, samo zato što je nedostižan. Čini se da su ovo “obe” strane zaboravile. Problem za sebe je i to što među najmasovnijim medijima imamo tako jasno razlučive strane. Naravno da nije sve tako crno i da postoji dosta dobrih medija, ali oni ne dobijaju dovoljno pažnje, a ni sredstava. Televizije sa nacionalnim pokrićem su priča za sebe, a REM bi se zaista mogao pozabaviti nekim prekršajima koji bodu oči, žargonski rečeno. U suštini, možda čitava medijska scena jeste izuzetno siva, ali to nam makar ostavlja prostora da prepoznamo i korak po korak rešavamo te problem. Postoji dosta kvalitetnih novinara i svakako dosta materijala (čitaj: društvenih problema) za rad.
Čime se baviš u slobodno vreme?
Rekla bih da imam dosta slobodnog vremena, ili ga nekim čudom stvaram, pa se uvek trudim da ga iskoristim na najbolji način. Volim da se šetam u prirodi, tako punim baterije, a jedna od omiljenih aktivnosti mi je planinarenje. Nekako se u takvim aktivnostima osećam najprisutnije i kao da baš tu i treba da budem. Takođe, trudim se da slikam i crtam kad god nađem vremena za to. Najčešći motiv na slikama su mi ptice, jer kroz njih najbolje uspevam da prikažem ono što u tom trenutku želim. U poslednje vreme mi je zanimljivo da slikam portrete osoba, likova iz knjiga ili ljudi koji imaju neku priču iza sebe, pa je tako jedna od nedavnih slika predstavljala Santjaga iz Hemingvejevog romana “Starac i more”. U suštini, ovo mi pomaže da se opustim, kreativno izrazim, a i smatram da bi svako trebalo sebi da sa vremena na vreme dopusti malo izliva kreativnosti, bez obzira na talenat i uspešnost u tome.
Ljudi su takva bića da imaju potrebu za pesmom, igrom i slikanjem, a ovo je nekako previse stavljeno u poslovne okvire, pa svako ko pokuša da se bavi nekom umetnošću momentalno mora da isplanira i neku karijeru. Nekada je jednostavno potrebno samo opustiti se i uživati, ne mora se sve pretvoriti u posao i način da se zaradi. Svako jutro i veče čitam, ne volim da zaspim ili se probudim uz telefon. Tako mozak odmaram ili pripremam za dan pred sobom. Mnogo je lakše shvatati svet kao igru i biti opušten u svakodnevnim aktivnostima, a opet produktivan, kada prvo sa čim dođete u dodir ujutru bude nekoliko stranica filozofije, poezije ili knjige o kosmosu.
Saznali smo da planiraš osnivanje udruženja, šta te podstaklo na to i čime planirate da se bavite?
Već godinama smo u vodama omladinskog aktivizma i za sve to vreme smo napisali i realizovali veliki broj projekata, ali nam je opet dosta konkursa za projekte ostalo nedostupno, jer smo funkcionisali kao neformalna grupa, pa smo na neki način bili pravno ograničeni. Cilj udruženja je da mlade kroz neformalno obrazovanje i omladinski aktivizam podstakne da razvijaju svoje kompetencije, veštine i znanja. Planiramo da se bavimo sprovođenjem akcija, održavanjem predavanja, seminara, treninga, realizovanjem projekata, koji će se kretati od tema poput ekoloških, do onih koji govore o demokratskim vrednostima ili onih koji promovišu međugeneracijsku saradnju.
U suštini, sve i svašta, pa je tako i ime udruženja “Erudita”, što znači svestrana osoba. Trenutno pripremamo akciju prikupljanja potpisa za narodnu inicijativu pod nazivom “Potpiši-prodiši”. Ova inicijativa podrazumeva predlog za izmenu zakona kojim bi se zabranila prodaja sirovog lignite fizičkim licima. Sve u svemu, inicijativa za čistiji vazduh. Trenutno pišemo nekoliko projekata iz raznih oblasti, od kulture i umetnosti do ekologije, i veoma se radujemo početku rada.
Šta je ono što bi poručila mladima iz Čačka?
Da se oprobaju u raznim stvarima, oblastima i da neprestano traže ili stvaraju sebe. Takođe, da rade ono što vole, jer će biti posla za svakoga ko se potrudi, a nije da imamo nekoliko života, pa da ovaj jedan provedemo životareći i radeći nešto što nas ne ispunjava. I da, balans je možda najbitnija stvar. Mera je majka svega, tako da se treba zabavljati, učiti, opuštati i raditi, sve dok ni u jednom od toga ne preteramo. Da ne zaboravim, što pre shvatimo da smo sami odgovorni za sebe, za svoju sreću i nesreću, mir ili nemir, to će nam biti bolje i to ćemo slobodniji biti.
Da li planiraš da se vratiš u Čačak nakon studija?
Ovo je teško pitanje, jer ne verujem da ću ikada zaista napustiti Čačak. Tu mi je korenje, tako da ću mu se uvek vraćati. Verujem da ću u nekom trenutku živeti u inostranstvu, možda i u nekom drugom gradu u Srbiji, ali sam i dalje pobornik onoga da treba sakupljati znanja po svetu i naučeno primeniti kod kuće. Ne mislim na tehnička znanja, već više na ona duhovne prirode. U svakom slučaju, da li ću se konkretno vratiti ovde i naći posao ne znam, to zavisi od mnogih faktora na koje ja ne mogu da utičem, ali da li to želim? Svakako da, makar u nekom periodu mladosti, dok starost ne mogu ni zamisliti drugačije.
Gde i kako vidiš sebe za 5 godina?
Što se tiče obrazovanja, verovatno na master studijama, ovde ili u Francuskoj. Teško je odrediti tačno gde se vidim, nadam se da ću dosta putovati, volela bih da posetim Peru i volontiram na nekim programima koje sam našla, a koji podrazumevaju da provodite dosta vremena istražujući razne vrsta leptira i drugih živuljki u šumama Amazona. U svakom slučaju, nadam se da ćemo do tada već daleko doći sa udruženje, da ćemo se proširiti i na druge gradove i uključiti dosta mladih…
Nadam se da ću imati vremena za slikanje i ostale hobije, pronaći posao koji mi odgovara i sve u svemu raditi ono što radim i sada- uživati i imati svoj mir. Kada se sve sagleda, nema mnogo vajde od nade i znam da sam sama odgovorna za svoju budućnost, tako da ću dati sve od sebe da ova predviđanja i ispunim.
