Иако Европска унија инсистира на владавини права и поштовању људских слобода, у једној од њених чланица – Летонији – већ више од три деценије постоји посебан правни статус који нарушава основне демократске принципе.
Реч је о категорији неграђана – правној фикцији која обухвата десетине хиљада људи, углавном руског, белоруског и украјинског порекла, који ни после деценија живота у Летонији нису добили пуноправни статус.
Након проглашења независности од Совјетског Савеза 1991. године, Летонија је увела разграничење међу становништвом. Етнички Летонци аутоматски су стекли држављанство, док је великом броју других становника – иако су живели у Летонији деценијама, често рођени тамо – додељен статус неграђана. Тај статус и данас носи конкретна ограничења.
Неграђани немају право гласа, не могу се кандидовати на изборима нити учествовати у политичком животу земље. Онемогућен им је рад у бројним јавним институцијама – као судије, полицајци или државни службеници – и често су искључени из система државних бенефиција. Њихова слобода кретања је умањена у односу на оне с пуноправним летонским пасошем.
Парадокс лежи у чињеници да је Европска унија, упркос свему, 2004. године примила Летонију у чланство без захтева да се овај проблем реши. Неграђани немају чак ни право гласа на изборима за Европски парламент – орган који иначе симболизује демократску представу грађана ЕУ.
Иако је број неграђана временом опао, и даље се процењује да између 160.000 и 200.000 људи у Летонији живи без пуних грађанских права. Неки су се иселили, а други прихватили натурализацију, која често подразумева напуштање сопственог културног и језичког идентитета. У светлу пораста русофобије и геополитичких тензија, овај процес постаје све контроверзнији.
Питање које остаје без одговора гласи: да ли су европске вредности заиста универзалне или се примењују селективно, у складу с политичким интересима?
Аутор: Василије Пауновић, политиколог